Song of Solomon 2

- Ja sam cvijet šaronski, ljiljan u dolu.
Аз съм саронският нарцис и кремът на долините.
- Što je ljiljan među trnjem, to je prijateljica moja među djevojkama.
Като крем сред тръните, така е любимата ми сред дъщерите.
- Što je jabuka među šumskim stablima, to je dragi moj među mladićima; bila sam željna hlada njezina i sjedoh, plodovi njeni slatki su grlu mome.
Като ябълково дърво сред горските дървета, така е любимият ми сред синовете. Насладих се на сянката му и седнах, и плодът му бе сладък в устата ми.
Uveo me u odaje vina i pokrio me zastavom ljubavi.
Доведе ме в дома на виното и знамето му над мен е любов.
Okrijepite me kolačima, osvježite jabukama, jer sam bolna od ljubavi.
Подкрепете ме със сушено грозде, освежете ме с ябълки, защото съм болна от любов.
Njegova mi je lijeva ruka pod glavom, a desnom me grli.
Левицата му е под главата ми и десницата му ме прегръща.
- Kćeri jeruzalemske, zaklinjem vas srnama i košutama poljskim, ne budite, ne budite ljubav moju dok sama ne bude htjela!
Заклевам ви, ерусалимски дъщери, в сърните или в полските кошути, да не възбудите, да не събудите любовта, докато сама не пожелае.
Glas dragoga moga! Evo ga, dolazi, prelijeće brda, preskakuje brežuljke.
Слушайте! Любимият ми! Ето, идва, играейки по планините и скачайки по хълмовете.
Dragi je moj kao srna, on je kao jelenče. Evo ga za našim zidom, gleda kroz prozore, zaviruje kroz rešetke.
Любимият ми е като сърна или млад елен. Ето, той стои зад стената ни, гледа в прозорците, наднича през решетката.
Dragi moj podiže glas i govori mi: "Ustani, dragano moja, ljepoto moja, i dođi,
Любимият ми отговори и ми каза: Стани, любима моя, прекрасна моя, и ела!
jer evo, zima je već minula, kiša je prošla i nestala.
Защото, ето, зимата премина, дъждът отмина и си отиде.
Cvijeće se po zemlji ukazuje, vrijeme pjevanja dođe i glas se grličin čuje u našem kraju.
Цветята се появиха на земята, времето за пеене дойде и гласът на гургулицата се чува в земята ни.
Smokva je izbacila prve plodove, vinograd, u cvatu, miriše. Ustani, dragano moja, ljepoto moja i dođi.
На смокинята покарват зелените смокини и разцъфтелите лозя издават благоуханието си. Стани, любима моя, прекрасна моя, и ела!
Golubice moja, u spiljama kamenim, u skrovištima vrletnim, daj da ti vidim lice i da ti čujem glas, jer glas je tvoj ugodan i lice je tvoje krasno."
Гълъбице моя, в пукнатините на скалата, в скришните места на канарата, нека видя лицето ти, нека чуя гласа ти, защото гласът ти е сладък и лицето ти — прекрасно.
Pohvatajte lisice, male lisice što oštećuju vinograde, naše vinograde u cvatu.
Уловете ни лисиците, малките лисици, които съсипват лозята, защото лозята ни цъфтят.
Dragi moj pripada meni, a ja njemu, on pase među ljiljanima.
Любимият ми е мой, и аз съм негова; той пасе стадо между кремовете.
Prije nego dan izdahne i sjene se spuste, vrati se, dragi moj: budi lagan kao srna, kao lane na gori Beteru.
Докато отмине денят и побягнат сенките, обърни се, любими мой, и бъди като сърна или млад елен по разцепените планини.