Song of Solomon 2

Аз съм саронският нарцис и кремът на долините.
- Ja sam cvijet šaronski, ljiljan u dolu.
Като крем сред тръните, така е любимата ми сред дъщерите.
- Što je ljiljan među trnjem, to je prijateljica moja među djevojkama.
Като ябълково дърво сред горските дървета, така е любимият ми сред синовете. Насладих се на сянката му и седнах, и плодът му бе сладък в устата ми.
- Što je jabuka među šumskim stablima, to je dragi moj među mladićima; bila sam željna hlada njezina i sjedoh, plodovi njeni slatki su grlu mome.
Доведе ме в дома на виното и знамето му над мен е любов.
Uveo me u odaje vina i pokrio me zastavom ljubavi.
Подкрепете ме със сушено грозде, освежете ме с ябълки, защото съм болна от любов.
Okrijepite me kolačima, osvježite jabukama, jer sam bolna od ljubavi.
Левицата му е под главата ми и десницата му ме прегръща.
Njegova mi je lijeva ruka pod glavom, a desnom me grli.
Заклевам ви, ерусалимски дъщери, в сърните или в полските кошути, да не възбудите, да не събудите любовта, докато сама не пожелае.
- Kćeri jeruzalemske, zaklinjem vas srnama i košutama poljskim, ne budite, ne budite ljubav moju dok sama ne bude htjela!
Слушайте! Любимият ми! Ето, идва, играейки по планините и скачайки по хълмовете.
Glas dragoga moga! Evo ga, dolazi, prelijeće brda, preskakuje brežuljke.
Любимият ми е като сърна или млад елен. Ето, той стои зад стената ни, гледа в прозорците, наднича през решетката.
Dragi je moj kao srna, on je kao jelenče. Evo ga za našim zidom, gleda kroz prozore, zaviruje kroz rešetke.
Любимият ми отговори и ми каза: Стани, любима моя, прекрасна моя, и ела!
Dragi moj podiže glas i govori mi: "Ustani, dragano moja, ljepoto moja, i dođi,
Защото, ето, зимата премина, дъждът отмина и си отиде.
jer evo, zima je već minula, kiša je prošla i nestala.
Цветята се появиха на земята, времето за пеене дойде и гласът на гургулицата се чува в земята ни.
Cvijeće se po zemlji ukazuje, vrijeme pjevanja dođe i glas se grličin čuje u našem kraju.
На смокинята покарват зелените смокини и разцъфтелите лозя издават благоуханието си. Стани, любима моя, прекрасна моя, и ела!
Smokva je izbacila prve plodove, vinograd, u cvatu, miriše. Ustani, dragano moja, ljepoto moja i dođi.
Гълъбице моя, в пукнатините на скалата, в скришните места на канарата, нека видя лицето ти, нека чуя гласа ти, защото гласът ти е сладък и лицето ти — прекрасно.
Golubice moja, u spiljama kamenim, u skrovištima vrletnim, daj da ti vidim lice i da ti čujem glas, jer glas je tvoj ugodan i lice je tvoje krasno."
Уловете ни лисиците, малките лисици, които съсипват лозята, защото лозята ни цъфтят.
Pohvatajte lisice, male lisice što oštećuju vinograde, naše vinograde u cvatu.
Любимият ми е мой, и аз съм негова; той пасе стадо между кремовете.
Dragi moj pripada meni, a ja njemu, on pase među ljiljanima.
Докато отмине денят и побягнат сенките, обърни се, любими мой, и бъди като сърна или млад елен по разцепените планини.
Prije nego dan izdahne i sjene se spuste, vrati se, dragi moj: budi lagan kao srna, kao lane na gori Beteru.