Job 30

"A sada, gle, podruguju se mnome ljudi po ljetima mlađi od mene kojih oce ne bih bio metnuo ni s ovčarskim psima stada svojega.
А тепер насміхаються з мене молодші від мене літами, ті, що їхніх батьків я бридився б покласти із псами отари моєї...
Ta što će mi jakost ruku njihovih kad im muževna ponestane snaga ispijena glađu i oskudicom.
Та й сила рук їхніх для чого бувала мені? Повня сил їх минулась!
Glodali su u pustinji korijenje i čestar opustjelih ruševina.
Самотні були в недостатку та голоді, ссали вони суху землю, зруйновану та опустілу!
Lobodu su i s grmlja lišće brali, kao kruh jeli korijenje žukino.
рвали вони лободу на кущах, ялівцеве ж коріння було їхнім хлібом...
Od društva ljudskog oni su prognani, za njima viču k'o za lopovima.
Вони були вигнані з-поміж людей, кричали на них, немов на злодіїв,
Živjeli su po strašnim jarugama, po spiljama i u raspuklinama.
так що вони пробували в яругах долин, по ямах підземних та скелях,
Urlik im se iz šikarja dizao; po trnjacima ležahu stisnuti.
ревіли вони між кущами, збирались під терням,
Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bičevima su iz zemlje prognani.
сини нерозумного й діти неславного, вони були вигнані з краю!
Rugalicom sam postao takvima i njima sada služim kao priča!
А тепер я став піснею їм, і зробився для них поговором...
Gnušaju me se i bježe od mene, ne ustežu se pljunut' mi u lice.
Вони обридили мене, віддалились від мене, і від мойого обличчя не стримали слини,
I jer On luk mi slomi i satrije me, iz usta svojih izbaciše uzdu.
бо Він розв'язав мого пояса й мучить мене, то й вони ось вуздечку із себе відкинули перед обличчям моїм...
S desne moje strane rulja ustaje, noge moje u bijeg oni tjeraju, put propasti prema meni nasiplju.
По правиці встають жовтодзюбі, ноги мені підставляють, і топчуть на мене дороги нещастя свого...
Stazu mi ruše da bi me satrli, napadaju i ne brani im nitko,
Порили вони мою стежку, хочуть мати користь із мойого життя, немає кому їх затримати,
prolomom oni širokim naviru i kotrljaju se poput oluje.
немов через вилім широкий приходять, валяються попід румовищем...
Strahote sve se okreću na mene, mojeg ugleda kao vjetra nesta, poput oblaka iščeznu spasenje.
Обернулось страхіття на мене, моя слава пронеслась, як вітер, і, як хмара, минулося щастя моє...
Duša se moja rasipa u meni, dani nevolje na me se srušili.
А тепер розливається в мене душа моя, хапають мене дні нещастя!
Noću probada bolest kosti moje, ne počivaju boli što me glođu.
Вночі мої кості від мене віддовбуються, а жили мої не вспокоюються...
Muka mi je i halju nagrdila i stegla me k'o ovratnik odjeće.
З великої Божої сили змінилося тіло моє, і недуга мене оперізує, мов той хітон.
U blato me je oborila dolje, gle, postao sam k'o prah i pepeo.
Він укинув мене до болота, і став я подібний до пороху й попелу.
K Tebi vičem, al' Ti ne odgovaraš; pred Tobom stojim, al' Ti i ne mariš.
Я кличу до Тебе, та Ти мені відповіді не даєш, я перед Тобою стою, Ти ж на мене лише придивляєшся...
Prema meni postao si okrutan; rukom preteškom na me se obaraš.
Ти змінився мені на жорстокого, мене Ти женеш силою Своєї руки...
U vihor me dižeš, nosiš me njime, u vrtlogu me olujnom kovitlaš.
На вітер підняв Ти мене, на нього мене посадив, і робиш, щоб я розтопивсь на спустошення!
Da, znadem da si me smrti predao, saborištu zajedničkom svih živih.
Знаю я: Ти до смерти провадиш мене, і до дому зібрання, якого призначив для всього живого...
Al' ne pruža li ruku utopljenik, ne viče li kad padne u nevolju?
Хіба не простягає руки потопельник, чи він у нещасті своїм не кричить?
Ne zaplakah li nad nevoljnicima, ne sažalje mi duša siromaha?
Чи ж не плакав я за бідарем? Чи за вбогим душа моя не сумувала?
Sreći se nadah, a dođe nesreća; svjetlost čekah, a gle, zavi me tama.
Бо чекав я добра, але лихо прийшло, сподівався я світла, та темнота прийшла...
Utroba vri u meni bez prestanka, svaki dan nove patnje mi donosi.
Киплять мої нутрощі й не замовкають, зустріли мене дні нещастя,
Smrknut idem, al' nitko me ne tješi; ustajem u zboru - da bih kriknuo.
ходжу почорнілий без сонця, на зборі встаю та кричу...
Sa šakalima sam se zbratimio i nojevima postao sam drugom.
Я став братом шакалам, а струсятам товаришем,
Na meni sva je koža pocrnjela, i kosti mi je sažgala ognjica.
моя шкіра зчорніла та й лупиться з мене, від спекоти спалилися кості мої...
Tužaljka mi je ugodila harfu, svirala mi glas narikača ima.
І стала жалобою арфа моя, а сопілка моя зойком плачливим...