Job 16

Тогава Йов отговори и каза:
Job progovori i reče:
Много такива съм слушал; окаяни утешители сте всички вие!
"Koliko se takvih naslušah besjeda, kako ste mi svi vi mučni tješioci!
Имат ли край вятърничавите думи? Или какво те подбужда да отговаряш?
Ima li kraja tim riječima ispraznim? Što te goni da mi tako odgovaraš?
Аз също можех да говоря като вас, да бе душата ви на мястото на моята душа. Можех думи против вас да трупам и глава да клатя срещу вас.
I ja bih mogao k'o vi govoriti da vam je duša na mjestu duše moje; i ja bih vas mog'o zasuti riječima i nad sudbom vašom tako kimat' glavom;
Аз бих ви укрепил с устата си и утехата на устните ми би донесла облекчение.
i ja bih mogao ustima vas hrabrit', i ne bih žalio trud svojih usana.
Ако говоря, болката ми не олеква, ако мълча, какво ме облекчава?
Al' ako govorim, patnja se ne blaži, ako li zašutim, zar će me minuti?
Но Той сега ме изтощи. Ти цялото ми домочадие опустоши.
Zlopakost me sada shrvala posvema, čitava se rulja oborila na me.
Сграбчил си ме и това е за свидетелство; мършавостта ми се изправя против мен и свидетелства в лицето ми.
Ustao je proti meni da svjedoči i u lice mi se baca klevetama.
Гневът Му ме разкъсва и преследва, със зъби скърца против мен, като противник остри против мен очите си.
Jarošću me svojom razdire i goni, škrgućuć' zubima obara se na me. Moji protivnici sijeku me očima,
Отварят против мен устата си, по бузата ме удрят със презрение и против мен събират се.
prijeteći, na mene usta razvaljuju, po obrazima me sramotno ćuškaju, u čoporu svi tad navaljuju na me.
Бог ме предава на неправедния, в ръцете на безбожните ме хвърля.
Da, zloćudnicima Bog me predao, u ruke opakih on me izručio.
Бях в покой — Той ме разтърси, за врата ме хвана и разби ме, за Свой прицел ме постави.
Mirno življah dok On ne zadrma mnome, za šiju me ščepa da bi me slomio.
Стрелците Му ме обикалят — пронизва без пощада бъбреците ми, излива жлъчката ми на земята.
Uze me za biljeg i strijelama osu, nemilosrdno mi bubrege probode i mojom žuči zemlju žednu natopi.
Разцепва ме със пролом върху пролом, връх мен се спуска като великан.
Na tijelu mi ranu do rane otvara, kao bijesan ratnik nasrće na mene.
Върху кожата си вретище уших и рога си в пръстта окалях.
Tijelo sam golo u kostrijet zašio, zario sam čelo svoje u prašinu.
Лицето ми от плач подпухна и смъртна сянка е върху клепачите ми,
Zapalilo mi se sve lice od suza, sjena tamna preko vjeđa mi je pala.
макар в ръцете ми насилие да няма и да е чиста моята молитва.
A nema nasilja na rukama mojim, molitva je moja bila uvijek čista.
О, земьо, не покривай ти кръвта ми и нека няма място за вика ми!
O zemljo, krvi moje nemoj sakriti i kriku mom ne daj nigdje da počine.
Ето, и сега свидетелят ми е в небето и този, що свидетелства за мен — във висините.
Odsad na nebu imam ja svjedoka, u visini gore moj stoji branitelj.
Приятелите ми ми се присмиват. Окото ми рони сълзи към Бога,
Moja vika moj je odvjetnik kod Boga dok se ispred njega suze moje liju:
за да защити правото на човек пред Бога и на човешки син — пред ближния му.
o, da me obrani u parbi mojoj s Bogom ko što smrtnik brani svojega bližnjega.
Защото преброените години отминават и аз ще отида на път, от който няма да се върна.
No životu mom su odbrojena ljeta, na put bez povratka meni je krenuti.